ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ”ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА” ЕПИСКОПА АТАНАСИЈА

 

У петак 15. децембра је у препуној сали шабачке Саборне Цркве, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Шабачког г. Лаврентија, одржана промоција деветог издања књиге ”Од Косова до Јадовна” Епискога Атанасија (Јевтића). Представљање ове књиге је одржано у времену када се о Косову и Метохији као најболнијој теми Српског народа многи оглашавају на различите начине и са различитим циљевима. Приликом организовања овог величанственог скупа, организатор је имао у виду речи Светог Владике Николаја: ”Црква је била тумач Косова, а Косово тумач свега што се догодило пре и после пропасти земаљског царства српског. Помоћу та два верна тумача, народ је схватио суштину слободе…”

Представљањем књиге ”Од Косова до Јадовна” Владике Атанасија нашој јавности је предочено и његово вишедеценијско искуство које је стицао небројеним посетама напаћеног и многострадалног Српског народа и Светиња на Косову и Метохији, а потом и великомученичким крајевима у тзв. НДХ.

Ово духовно косовско-метохијско вече у Шапцу је започето отварањем изложбе слика ”Манастири Косова и Метохије”, у присуству Владике Лаврентија, мати Гликерије, игуманије Манастира Ћелије, мати Варваре, игуманије Манастира Троноше, монаштвом, свештенством и многобројним народом.

На почетку промоције књиге и разговору о Косову и Метохији емитован је документарни филм ”УНИВЕРЗУМ БОЛА”, који је приредио књижевник и песник Ранко Ђиновић, прогнани Србин из родне Ђаковице.

Након потресног филма, обраћајући се својом стиховима присутном многобројној публици, догађај је увеличао песник Ранко Ђиновић, аутор многих песама од којих је најпознатија о монаху Харитону.

”Хвала Богу да смрт не постоји

Но са земље Небу пресељење

Земаљско се у растанак броји

А на Небу заувјек Сретење”.

Говорећи о Косову и Метохији, др Велибор Џомић, протојереј-ставрофор, осврнуо се на неколико важних детаља, при томе истичући данашњи значај књиге ”Од Косова до Јадовна” коју је објавила Епархије Рашко-Призренска и Косовско-Метохијска са благословом Епископа г. Теодосија. Између осталог, отац Велибор је напоменуо да је књига заправо плод рада владике Атанасија, његовог боравка на Косову и Метохији још као војника, а посебно касније када је и започео писање књиге ”Путни записи јеромонаха Атанасија”, а потом и прво издање књиге ”Од Косова до Јадовна” у издању ”Гласа Цркве”. У том издању је објављен и први ”Апел за заштиту српског живља и његових светиња на Косову и Метохији”, као и чувено ”Тамнавско писмо” које су Патријарху Герману и Светом Синоду упутили свештеници Архијерејског намесништва тамнавског ондашње Епархије Шабачко-Ваљевске. Приказао је садржај књиге, а посебно се бавио њеним рефлексијама и порукама данашњим и будућим Србима и то првенствено епископима и свештеницима. По његовом мишљењу, данас изгледа да су нам руке свезане и да не можемо да учинимо ништа за Косово и Метохију, али да Владика Атанасије разбија ту лажну слику и тај привид и подсећа нас да можемо да учинимо много када учинимо и мало или онолико колико можемо или, како је говорио Патријарх Павле, да учинимо колико до нас стоји. Посебно је проблематизовао евидентно прећуткивање ове веома важне књиге у световним, као и у неким црквеним медијима.

Владика Атанасије је, као и Митрополит Црногорско-Приморски Амфилохије на свој начин, посећивао напаћени Српски народ на Косову и Метохији из чега су настале књиге као сведочанства и наше будуће тапије и надахнућа нових достојнијих покољења од нашег – књига владике Атанасија, као и четири књиге митрополита Амфилохија као ”Поменик новог косовског страдања”. То нису компилације и интерпретације, копања и претакања историјских архива већ жива реч и сведочанство двојице епископа са лица места косовске голготе и патње. Отац Велибор је истакао да народ и његови свештеници не смеју данас да ћуте о Косову и Метохији и да своју пастирску реч уступају другима већ су дужни пред Богом, историјом и својим образом да говоре и дигну свој глас за свој духовни, историјски и национални идентитет и очување Косова и Метохије.

Давне 1984. протођакон Љубомир Ранковић је био један од потписника ”Апела за заштиту српског живља и његових светиња на Косову и Метохији”, издавач првог издања књиге од Косова и Јадовна, али и издавач десетине часописа ”Глас Цркве” у којима је објављивао текстове о Косову и Метохији, углавном јеромонаха Атанасија Јевтића, митрополита Амфилохија, академика Матије Бећковића и других. Давне 1987. је објавио и интервију са јеромонахом Атанасијем под насловом ”Пролеће је бурно и ветровито”, па је подсећајући на то пролеће напоменуо да ће пролеће које долази бити олујно какво Србија није запамтила. Протођакон Љубомир Ранковић је Владику Атанасија назвао трагичним јунаком косовске мисли исто онако као што је Иво Андрић назвао владику Његоша. Ранковић је додао да је владика Његош први јунак косовске мисли, а владика Николај други. Трећи јунак који је наставио континуитет претдходне двојице је Владика Атанасије Јевтић. Отац Љубомир је изразио наду да ће проблем Косова бити решен уз помоћ Српске Православне Цркве и њеног народа. Осврћући се на тему Косова, захвалио се Ранку Ђиновићу на филму којим је приказана истинска патња и голгота Српског народа на Косову и Метохији. Протођакон Љубомир подсетио је на речи једне честите и пркосне Српкиње из филма ”Универзум бола”, која је у болном грчу своје трагедије изговорила кључне речи: ”Вратићемо се на Косово – кад тад! На Косову ће поново цветати наше воће и наше цвеће и рађаће се наша деца” и напоменуо да ће Косово и Метохија бити српско кад тад. Посебно је указао да српски епископи, свештеници, монаси и верници немају право да ћуте пред овим болним питањем.

”Косово мене, а верујем и све нас Србе, поодавно боли. Ја сам на Косову служио војску од 1958. до 1960. године; тамо сам изграђивао путеве, насипе, мостове; тамо сам и туберкулозу добио. Косово ме боли и као човека и хришћанина, и као свештеника и као монаха српског. Од догађаја 1981. године, који званична функционерија зове ”контрареволуцијом”, иако је то уствари само резултат читаве политике према Косову и Србима, бивао сам врло често по Косову и Метохији, зато што мислим да је бар то оно што моментално можемо сви да чинимо: да ту нашу напаћену браћу и наше светиње посећујемо, нађемо им се у муци, показујући им да нису сами. Истовремено, старамо се да и друге заинтересујемо, износећи, колико је то могуће, на видело право стање на Косову. Сећате се, ми српски свештеници били смо први који смо, после паљевине Пећке Патријаршије, дигли свој глас у оном познатом Апелу за заштиту српског живља и његових светиња на Косову….” – говорио је Владика Атанасије још давне 1987. године, пре тачно тридесет година, за интервију ”Пролеће је бурно и ветровито”.

Данас, после тридесет година и након новог тридесетогодишњег искуства и сапатње са Србима са Косова и Метохије, Владика Атанасије напомиње исто, истим вапајем, да Косово не сме бити издано, предато, продато или подељено. Он је истакао да је сваком председнику државе, осим актуелном, слао писма у којима им је приказивао слику Косова и Метохије из свог живог искуства које је понео са Косова, молећи сваки пут да се не огреше о српскога кнеза Лазара и остале косовске мученике и страдалнике. На жалост, ретко или готово никада, није добијао разумевање, нити одговор оних којима је своје дописе слао.

Вече је завршено препуно емоција, међу присутним монаштвом, свештенством и верним народом, исто онако, како су се завршавале чувене беседе Светог Владике Николаја и то оне Видовданске, одржане у организиција ”Косовског дана”, које је Свети Владика одржавао да би приказао светској јавности голготу косовских Срба!

”Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно”.

 

ђакон Саво Лазић